Page title, Section name, Site name

1.1.
Svetska finansijska kriza je u Srbiji, kao i u drugim balkanskim zemljama, našla plodno tlo da aktivira hronične rizike koji su akumulirani u prošlosti. U Srbiji, ona po redosledu uzroka u okviru inertnog modela ekonomije ima najpre karakter
platnobilansne krize.

1.2.
U backgroundu svih rizika poslovanja međusobno su povezane i pothranjujuće fundamentalne neravnoteže:
(1) rast spoljnotrgovinskog i platnobilansnog deficita;
(2) izostanak snažnije reindustrijalizacije i investicija u proizvodnji razmenjivih
dobara i infrastrukturi, zbog čega je izvoz ostajao na niskom nivou u odnosu na
BDP i u odnosu na uvoz;
(3) ukorenjene i neopadajuće eurizacije u prometu i finansijskim asetima;
(4) procikličnosti fiskalne politike i odgovarajućeg fiskalnog deficita, te ubrzanog
rasta spoljnog duga, najpre komercijalnog a potom i javnog;
koje su se produbljivale od 2000. godine, a naročito u 2006, 2007. i 2008. godini.

1.3.
Nakon uklanjanja međunarodnih finansijskih sankcija krajem 2000. godine, trgovinske liberalizacije i sklapanja stand-by aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF) u 2001, kada je data podrška deviznim rezervama i omogućen otpis dve trećine spoljnog duga, kao i reprogram preostalog duga, nastupila je monetarna i cenovna stabilizacija i otklanjanje dispariteta, kao i značajan rast priliva kapitala po svim osnovama iz inostranstva, uključujući i intenzivnu privatizaciju od 2002. godine, što je sve doprinelo rapidnom rastu tražnje i konjunkture, pri čemu su vučni motori bili u javnom sektoru i delovali preko rasta plata i druge potrošnje u javnom sektoru.

1.4.
Tako su produktivnost i bruto domaći proizvod do 2003. ubrzano rasli u sferi usluga (trgovina, telekomunikacije i saobraćaj, kasnije finansijska intermedijacija ograničena uglavnom samo na banke dok se drugi oblici nisu razvijali), a od 2003. godine i industrija, ali znatno sporije. U celom periodu 2001–2008. BDP je rastao po prosečnoj stopi od oko 5%, dok je bruto dodata vrednost u sektorima razmenjivih dobara (industrija, poljoprivreda i građevinarstvo) rasla po stopi od oko 1,5%.

1.5.
U drugoj polovini 2004. godine konjunktura i rast tražnje zastali su nakon sklapanja stand-by produženog aranžmana u prvoj polovini 2004. godine, nakon čega su zamrznute plate u javnom sektoru a glavni izvor tražnje prebačen je na kreditnu aktivnost banaka već u 2005. godini, kada se ubrzava privatizacija domaćih banaka i dolazak stranih banaka.

1.6.
Nakon uspešnog završetka stand-by aranžmana početkom 2006. godine, već od polovine iste godine ponovo se pokreće rast plata u javnom sektoru, a krajem godine, u predizbornom ambijentu, javna potrošnja i plate u javnom sektoru drastično rastu. Raste i investiciona potrošnja na bazi kreiranog tzv. Nacionalnog investicionog plana (NIP), koja se najvećim delom preliva u potrošnju stanovništva sa malim rezultatima u pogledu obima izgrađene infrastrukture.

1.7.
Polovinom 2007. godine, nakon što se uočava drastično ubrzan rast komercijalnog zaduživanja u inostranstvu, pre svega od strane privrede, Narodna banka Srbije reaguje merama opreza (prudencijalnim merama ) ograničavanja zaduživanja banaka u inostranstvu, nakon čega banke na direktan način povezuju preduzeća-klijente sa svojim maticama u inostranstvu, ostajući uglavnom garanti, i tako prevazilaze njene mere. Zaduživanje preduzeća nastavlja se nesmanjenim intenzitetom pa je za samo godinu i po dana to zaduženje (tzv. cross border krediti) dostiglo cca 12 milijardi evra. Kapital je najvećim delom ulagan u oblast poslovanja sa nekretninama i u trgovinu, manje u industriju(uglavnom proizvodnju intermedijarnih dobara), što je bio loš način korišćenja obimnih sredstava u pogledu jačanja izvoza i proizvodnje razmenjivih dobara. Ovo će se zaduživanje u trenutku prelivanja svetske finansijske krize, koja implicira tzv. platno-bilansnu krizu kod nas, tj. prekid neto priliva kreditnog kapitala i prelazak na neto odliv, tj. drastično uvećanje servisa duga u okolnostima prestanka kreditiranja izvana, pokazati kao „vodenički kamen oko vrata“ naše privrede.

1.8.
U uslovima finansijske krize već su se u 2008. godini ispoljile sve tri glavne konsekvence: monetarna destabilizacija, kriza budžeta i kriza likvidnosti u privredi, što je za posledicu imalo značajan pad privredne aktivnosti, uvoza, izvoza i industrijske proizvodnje, kao i prometa i zaposlenosti u narednoj, 2009. godini. Trend industrijske proizvodnje počeo je da pada početkom druge polovine 2008. godine. Zahvaljujući brzoj reakciji Međunarodnog monetarnog fonda, s kojim je aranžman sklopljen već u novembru 2008, prilikom donošenja budžeta za 2009. godinu, i potom značajan finansijski aranžman u maju 2009. godine, prevaziđena je kriza stabilnosti (doduše, na višem nivou deviznog kursa) i bitno je ublažena kriza budžeta u ponovljenim merama države u vezi sa restrikcijama, zamrzavanjem plata i penzija i povećanjem fiskalnih prihoda. Najbitniji doprinos aranžmana sa MMF-om jeste tzv. Bečka inicijativa koja je usledila polovinom 2009. i koja je predstavljala dogovor banaka komercijalnih kreditora da se održi kreditna izloženost, tj. da se u dobroj meri refinansira veliki komercijalni dug privrede, što je bitno umanjilo pritisak nelikvidnosti koja je polako tokom 2009. gubila na intenzitetu. U protivnom, bez aranžmana sa MMF-om, privreda i budžet, a verovatno i stabilnost, zapali bi tokom 2009. godine u krizu spoljne i unutrašnje likvidnosti i, sasvim izvesno, doveli do destabilizacije i/ili iscrpljivanja postojećih deviznih rezervi.

1.9.
Reforme sistema i institucija, kao i određene reforme u javnom sektoru, generalno posmatrano, započele su 2003. godine, ali nisu nastavljene. Tako je u pozadini, kao kočnica razvoja (u smeru veće dinamike investicija, reindustrijalizacije, postepenog rešavanja fundamentalnih neravnoteža i podizanja kreditnog rejtinga zemlje, propulzije direktnih investicija iz inostranstva i izgradnje infrastrukture), javni sektor ostao nereformisan, ne računajući izvesne reforme poreskog sistema, kao ni reformu i privatizaciju bankarskog sektora. Izostala je, naime, kompleksna i celovita reforma javnog sektora koja podrazumeva spregnutost najmanje tri osnovna cilja:
(1) relaksaciju javne potrošnje i budžeta,
(2) uspostavljanje održivih socijalnih funkcija države, što podrazumeva i reformu penzionog sistema kao najzahtevnije socijalne funkcije i njegovu postepenu emancipaciju od budžeta putem kapitalizacije penzionog fonda iz korporatizovane državne imovine i prava, i
(3) podizanje efikasnosti javnog sektora putem korporativizacije i privatizacije infrastrukturnih delatnosti, odnosno javnih državnih i komunalnih preduzeća, kao i gradskog i građevinskog zemljišta, ali uglavnom ne po modelu dosadašnje privatizacije.
Javni sektor je ostao poluga prelivanja sredstava iz privatizacije i kreditnog zaduženja u potrošnju bez odgovarajućih investicionih ulaganja. Tako je potrošnja (državna i lična) u 2007. i 2008. godini dostigla nivo blizu 100% BDP-a pa je komplementarno učešće investicija bilo približno na nivou od 22% do 23%, koliki je i dodatak na bruto domaći proizvod do ukupne tražnje koji potiče iz inostranstva kao deficit robe i usluga. Sa platno-bilansnom krizom ispoljilo se prinudno sužavanje platno-bilansnog i spoljnotrgovinskog deficita, ukupne tražnje i potrošnje i, samim tim, privredne aktivnosti, i to najviše u industrijskoj proizvodnji.

1.10.
Model ekonomije zasnovan i nasleđen iz daleke prošlosti, koji je ostao nepromenjen decenijama i koji kroz javni sektor generiše ukupnu tražnju i redistribuira pozajmice iz inostranstva i privatizacione prihode u ovoj deceniji, sa efektima stvaranja monopola i kartela u industriji i trgovini, kao i manipulacijama građevinskim i poljoprivrednim zemljištem u procesima privatizacije, iscrpljen je jer se suočava sa krizom spoljnog i unutrašnjeg duga i velikim socijalnim tenzijama. Spoljni dug (javni i komercijalni) na kraju 2009. dostiže cca 23 milijarde evra, a sa unutrašnjim javnim dugom dostiže preko 26 milijardi evra, pri čemu je važnija činjenica da servis spoljnog duga u 2010. godini, kada dolaze na plaćanje i tranše reprogramiranog starog duga, dostiže preko 50% ukupnog izvoza robe i usluga, a smatra se da je ovaj odnos sa aspekta održivosti duga na granici 25%.

1.11.
Oživljavanje industrije od 2003. godine, delimično zasnovano na privatizaciji nekih velikih i uspešnih preduzeća, uglavnom je bilo u kategoriji netrajnih proizvoda široke potrošnje, ako izuzmemo industriju metala u kojoj je daleko najvažniji U. S. Steel Serbia u Smederevu. Najvažnije grane industrije tako su ostale: industrija prehrambenih proizvoda i pića, proizvodnja osnovnih metala, proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda, gde je važna grana farmaceutska industrija, proizvodnja proizvoda od gume i proizvodnja proizvoda od plastičnih masa, proizvodnja proizvoda od ostalih nemetalnih minerala, gde spada proizvodnja cementa i drugih građevinskih materijala, prerada drveta i proizvodi od drveta i plute i proizvodnja derivata nafte. Nije, međutim, bitnije ulagano u metaloprerađivačku, elektronsku, tekstilnu, automobilsku, mašinsku i druge visokotehnološke industrije bez kojih nema ozbiljne industrijalizacije. Nije, takođe, znatno ulagano ni u primarnu poljoprivredu ili ekologiju i infrastrukturu, koje u velikoj meri čine osnovu industrijalizacije. Ne računajući oporavak elektroenergetskog sistema u 2001. i 2002. godini, koji se dogodio zahvaljujući donacijama, energetika – koja je pretpostavka i imperativ za ozbiljniju industrijalizaciju – našla se van domašaja značajnijih investicija.
1.12.
S obzirom na opšti i u velikoj meri centralizovani okvir javne potrošnje kao osnovni kanal podsticaja tražnje kod stanovništva, uz zaostajanje dinamike investicija u infrastrukturu i razvojne aktivnosti, ne čudi što nema značajne razlike u performansama privrede u Srbiji kada je reč o velikim teritorijalnim segmentima kao što su Beograd, Vojvodina ili centralna Srbija. Najznačajnija činjenica koja implicira određene razlike u performansama privrede, merene indikatorima produktivnosti, rentabiliteta i akumulativnosti na nivou skupova po veličini preduzeća i svojinskom statusu, jeste teritorijalni razmeštaj preduzeća (pravnih lica) iz domena energetike. S obzirom na značaj, veličinu i učešće u bruto dodatoj vrednosti, skup preduzeća u sastavu elektroprivrede Srbije, koji je uglavnom razmešten na teritorijama van Vojvodine, znatno doprinosi razlikama u produktivnosti kod velikih preduzeća, kao i razlikama u neto finansijskom rezultatu i akumulativnosti u Vojvodini i ostatku Srbije. Naime, preduzeća iz sastava elektroprivrede (Sektor proizvodnje i snabdevanja električnom energijom, gasom i vodom) prešla su u 2007. godini u zonu negativnog poslovanja i značajnih gubitaka u poslovanju i naročito gubitaka kapitala na osnovu transformacije prilikom razdvajanja osnovnih i sporednih delatnosti u 2006. godini. Finansijski rezultati poslovanja nisu se bitno popravili ni u 2008. godini, mada je konačni neto finansijski rezultat popravljen jer više nije bilo knjigovodstvenih gubitaka, ali je ostao duboko negativan (oko -12% od ukupnog prihoda). S druge strane, veliko javno preduzeće „Naftna industrija Srbije“, odnosno pravni subjekti koji su nekada pripadali jedinstvenom preduzeću „NIS“, koje je teritorijalno locirano u Vojvodini, značajno pozitivno doprinosi ukupnoj produktivnosti, rentabilitetu i akumulativnosti, zbog čega performanse privrede Vojvodine dostižu performanse celine privrede u Srbiji, a kod velikih državnih preduzeća znatno ih nadmašuju.

1.13.
Opisani model, u smislu ukupnog razvoja, nije održiv između ostalog i zbog pomanjkanja neselektivnih komercijalnih finansijskih izvora u međunarodnom okruženju tokom finansijske krize i nakon prevladavanja finansijske krize. Lekcija će biti naučena. Ipak, investicioni kapital traži oportunitet a on će, izvesno je, percipirati veću sigurnost. Stoga se težište oportuniteta za direktne investicije pomera ka infrastrukturnim delatnostima, tj. javno-privatnom partnerstvu, koncesijama, dokapitalizacijama, a u pojedinim slučajevima i prodajama sadašnjih javnih i komunalnih preduzeća. Paralelno bi jačao oportunitet za ulaganja u industriju i poljoprivredu. Pretpostavka ovog procesa jeste temeljna reforma javnog sektora koja podrazumeva gore navedena tri povezana cilja. Usledila bi konsolidacija javnih i komunalnih preduzeća i sistema, a potom jačanje komponente investiranja u infrastrukturu od strane države i međunarodnih kreditora. Tek bi se tada stvorili uslovi za dolazak komercijalnog kapitala (stranih direktnih investicija).

2.1.
SDPS u svojoj programskoj orijentaciji polazi od najkompetentnijih saznanja o uzrocima recesije i krize kod nas i u svetu i od najcelovitijih savremenih pogleda i znanja o ekonomiji, društvu, državi i tržištu.

2.2.
SDPS će se zalagati za kompleksan i celovit pristup reformi javnog sektora kao celine koja obuhvata: socijalne funkcije države (penzijsko-invalidski sistem, zdravstveno osiguranje, sistem socijalne pomoći, mehanizme borbe protiv siromaštva), obrazovanje, zdravstvo, odbranu i bezbednost, javna državna preduzeća, lokalna komunalna preduzeća, administraciju, pravosuđe, upravljanje državnom imovinom i pravima, upravljanje gradskim i građevinskim zemljištem, poreski sistem i sistem rente. To podrazumeva strategiju reformi u kojoj bi se jasno i operativno izvodljivo povezali svi nabrojani segmenti jer tri gore navedena cilja (efikasnost, rasterećenje javne potrošnje i, posebno, budžeta, uspostavljanje održivih i socijalno prihvatljivih socijalnih funkcija države) nije moguće ostvariti izolovanim potezima.

2.3.
SDPS tako uviđa da rešavanje socijalnih funkcija države na održiv i socijalno prihvatljiv način u dugoročnom smislu nije izvodljivo bez korporativizacije i privatizacije javnih preduzeća, komunalnih preduzeća i državne imovine kao što je gradsko i građevinsko zemljište, kao i prava na korišćenje prostora u kojoj bi deo imovine (u idealnom smislu) pripao socijalnim fondovima kakav je Fond pezijsko-invalidskog osiguranja, na osnovu koje bi se iz prihoda korporativnih subjekata ili iz renti ubirali prihodi fondova i tako postepeno oslobađao budžet od transfera ovim fondovima a time stvarao prostor za rasterećenje privrede.

2.4.
Kapitalizacijom socijalnih fondova i stavljanjem u status ograničeno investicionih fondova kao institucionalnih investitora nastali bi ozbiljni akteri na finansijskom tržištu i time bi se domaće finansijsko tržište bitno produbilo i vratilo u funkciju te izbegao kolaps koji mu sada preti. SDPS se zalaže za formiranje institucionalnih aktera na tržištu kapitala kroz kapitalizaciju socijalnih fondova.

2.5.
Alternativa je da se deo novogenerisanih poreskih prihoda i prihoda od renti definiše kroz reformu poreskog sistema kao obavezni prihod fondova. SDPS se zalaže za reformu poreskog sistema kao deo celovitih reformi javnog sektora, u kojoj bi se težište poreskog zahvatanja kroz indirektne poreze (porez na dodatu vrednost, akcize i carine) pomerilo ka direktnim porezima (porez na imovinu i porez na ukupan prihod građana) i rentama kao što je renta na zauzeće prostora. Time bi se celina transformacije javne potrošnje ka racionalnoj i održivoj kompleksno postavila ne samo na neophodnim racionalizacijama na rashodnoj strani nego i izvesnim jačanjem na prihodnoj strani koje ne opterećuje privredu i siromašnije građane. Na taj način SDPS sagledava istovremeno održanje socijalnih funkcija države i rasterećenje budžeta, odnosno izlazak iz hronične prociklične fiskalne politike putem deficitarnog finansiranja javnih rashoda i na taj način kreiranja novog javnog duga, uglavnom spoljnog, koji opterećuje egzistenciju i ekonomiju budućih generacija. Više od toga, SDPS u tom zahvatu vidi jedini način da se brzo stvori budžetska investiciona komponenta za infrastrukturu kako bi se ubrzao priliv stranih investicija koje sada i kada postoji novac nemaju prethodno investirane faze kao što su projektovanje, uređenje terena, uređenje vlasničkih odnosa i drugo.

2.6.
SDPS sagledava celovitu, povezanu i kompleksnu reformu javnog sektora kroz njegovu korporativizaciju i reformu socijalnih funkcija države, a pre svega sistema penzijsko-invalidskog osiguranja kao najtežeg problema u pogledu njegove alimentacije i pritiska na budžet, kao pretpostavku izlaska na kolosek održivog razvoja i reindustrijalizacije. SDPS ne veruje da je moguć obrnuti redosled, da se najpre odvija investicioni ciklus i razvoj privredne aktivnosti, da bi potom, sa protokom vremena, kada stope rasta dostignu visok nivo (preko 4%), iz dohotka privrede a putem postojećih poreskih oblika bio obezbeđen rast javnih prihoda na čijoj bi bazi ponovo bio pokrenut rast prihoda socijalnih fondova. Naime, SDPS ne veruje da je moguće ugroziti socijalne funkcije i destabilizovati društvo u kojem bi se nezavisno odvijao investicioni ciklus. SDPS sagledava realnu opciju razvoja koja podrazumeva paralelne procese uspostavljanja socijalnih funkcija i pokretanja investicionog ciklusa, odnosno proinvesticionog modela ekonomije.

2.7.
Uređivanje države, odnosno javnog sektora, omogućuje konsolidaciju sada gubitaških javnih i komunalnih preduzeća koja predstavljaju osnovnu platformu za održanje egzistencije i razvoja ekonomije. Ta konsolidacija će biti rezultat profesionalizacije njihovog upravljanja i uspostavljanja realizacije svojinskih interesa u lepezi: javni, lokalni, socijalni i privatni, tj. njihove emancipacije od robovanja političkim oligarhijama. Nakon korporativizacije i konsolidacije lako je otvoriti vrata kapitalu kroz procese dokapitalizacija, izgradnje novih privatnih i korporativnih kapaciteta i kroz formulu javno-privatnog partnerstva. U neposrednoj budućnosti kapital će nastojati da nađe sigurnije delatnosti i direktniju zaštitu države, a to su upravo infrastrukturne delatnosti, jer je dosadašnja neselektivnost zarad brzine obrta kroz ulaganja u nekretnine i trgovinu, kao i druge vrste usluga, prekoračila granice isplativog rizika.

2.8.
U sklopu reforme javnog sektora SDPS sagledava i mogućnost restitucije kao veoma važnog reformskog akta zarad uspostavljanja vladavine prava i kredibiliteta države, a samim tim i snižavanja rizika zemlje u percepciji stranih investitora. Restitucija može biti realizovana kroz koncept naturalne restitucije u idealnom smislu, tj. formulom povraćaja imovine u obliku utrživih i izvesno prinosnih vrednosnih papira (akcija) u zemljišnim fondovima koji bi bili formirani a prihod bio ubiran na osnovu renti, zakupnina i dr. ili putem finansijskog obeštećenja na bazi pomenute poreske reforme i novokreiranih poreskih prihoda kako bi javni dug ostao u granicama održivog.

2.9.
SDPS sagledava neophodnost jednog razrađenog prostornog plana i na njemu zasnovanog plana razvoja republike. Kada se ostvari pretpostavka reformisanog javnog sektora i socijalnih funkcija države tada se pouzdano mogu se planirati infrastrukturni i industrijski, poljoprivredni i trgovinski razvoj. Stoga je neophodno pokrenuti izradu prostornog plana Republike i istovremeno plana razvoja industrije, poljoprivrede, energetike i ostalih delatnosti imajući u vidu da nova ekonomija najveću pažnju mora da pokloni proizvodnji razmenjivih dobara radi podizanja izvoza i time dovede do uravnoteženja na svim pravcima sada postojećih fundamentalnih neravnoteža. Ovo je u isto vreme preduslov za uravnotežen regionalni razvoj i u saglasnosti je sa već donetom regulativom o regionalnom razvoju i statističkoj i razvojnoj regionalizaciji prema evropskim standardima.

2.10.
SDPS polazi od istorijskog i savremenog znanja o resursima i oportunitetu razvoja održive ekonomije na prostoru Srbije i u njenom neposrednom okruženju (Zapadni Balkan, države nastale iz bivše Jugoslavije) kao važnom faktoru pristupačnog tržišta, povezane infrastrukture i značajne komplementarnosti, kao i odsustva kulturoloških, jezičkih, tržišnih i drugih barijera, ukoliko se izuzme nedovoljna reintegrisanost nakon raspada bivše Jugoslavije. Stoga je suštinski karakter održivog razvoja industrijski i infrastrukturni, uz značajan resurs za razvoj poljoprivredne biljne i stočne proizvodnje i uz finalizaciju u energetici i prehrambenoj industriji. Povezanu celinu razvojnog kursa čine nekoliko pravaca: infrastruktura, energetika, industrija i poljoprivreda sa šumarstvom. Sagledana okosnica razvoja jesu koridori 10 i 7 (Dunav), intenzivna biljna proizvodnja na velikim parcelama (poglavito Vojvodina), sa dovoljnom količinom biomase kao obnovljivog goriva za termoelektrane (koje su u blizini Dunavskog vodnog puta radi jeftinog dopremanja baržama), koncentrisana proizvodnja mesa i odgovarajuća prerada u velikim kapacitetima, industrijski kapaciteti duž dva glavna koridora i sa blizinom tržišta radne snage, uređenje obala i prostora, kao i pošumljavanje radi uravnoteženja fluktuacija količine vode na hidroelektrani Đerdap i dobijanja tehničkog drveta, regionalni putevi i prateća infrastruktura.

2.11.
S obzirom na naznačenu razvojnu orijentaciju, SDPS će nastojati da je promoviše i da pokrene institucionalnu i naučnu artikulaciju razvoja. Stoga uviđa neophodnost formiranja planske institucije koja će okupiti najbolje stručnjake i pokrenuti edukaciju mladih stručnjaka radi prostornog planiranja i planiranja industrijskog i infrastrukturnog razvoja, kao i praćenja svih kretanja na opštem planu i regionalnim planovima. Ta institucija kao svoj uzor može imati i nasleđe nekadašnje institucije za planiranje i produktivnost, ali neće imati ništa zajedničko sa planiranjem ili suspenzijom tržišta u smislu osujećenja slobodnog tržišta i određivanja cenovnih i drugih ograničenja.

2.12.
SDPS razume širi i međunarodni okvir razvoja održive ekonomije i blagostanja i zbog toga će se zalagati za evropske integracije i za razvoj trgovinskih i povlašćenih bilateralnih odnosa sa Rusijom i drugim velikim nacionalnim ekonomijama i tržištima sinhronizovano u ravni međunarodnih odnosa i politika. U tom smislu, SDPS sagledava i potrebu reintegracije tržišta na Balkanu sve do jedne moguće političke nadstrukture, jer ima viziju balkanske integracije kao optimalne ekonomske platforme unutar buduće evropske integracije.